ПОЧЕТНА Recezija Knjige VIII САБОР СЕДМИ САБОР САМАРЏИЋИ У ВЕЛИКОМ РАТУ
ПОЧЕТНА
ПОЧЕТНА ПРИСТУПНИЦА ПРОШЛОСТ КРИВОШИЈА ПОЧЕЦИ САБОРОВАЊА ПЛАН АКТИВНОСТИ УДРУЖЕЊА КАРАКТЕРИСТИКЕ САМАРЏИЋА РОДОСЛОВ VIII САБОР VII САБОР ГАЛЕРИЈА

ПОЧЕЦИ  САБОРОВАЊА  И  СТВАРАЊЕ УДРУЖЕЊА  САМАРЏИЋА


Упорним и дугогодишњим истраживањем, Обрад Мићов Самарџић је утврдио, да Самарџићи  потичу од рода Орловића са Косова, одакле су крајем 15-ог и почетком 16-ог века прве породице Самарџића и других братстава кренуле према Црној гори. Једна од тих породица, породица Сава Самарџића је крајем 17- ог века стигла у Рисан, а 1692-ге године у Кривошије. Од ове породице је у Кривошијама  настало бројно братство, а Кривошије постало њихово велико  станиште.

 Само Кривошије,  смештено  изнад Рисна, на обронцима  Оријена,  чини се релативно   малим и сиромашним животним простором.На истоку, граничи се  са Катунском нахијом, на северу са Граховом и Херцеговином, на западу са Конавлима, а на југу са Боком. Чине га  планински висови, од којих  чак 10 прелази  надморску висину од 1000м,   док је сам врх  Оријена висок  1893м. Измедју висова  леже долови и вртаче где су се и поред мало обрадивог земљишта  градиле куће и настајала мања села и засеоци. Највећа зараван у Кривошијама, Драгаљско поље, дуго је око 5, и широко око 3км, безводно,  крашко поље, које тек по ободу  има нешто обрадивог земљишта. По недостатку изворске воде ово подруцје је и у свету познато. На једном од највиших Оријенских висова, Црквицама, иако годишње пада  највише  воденог талога у  Европи, чак 6000мм/м2, изворске воде нема.

Кривошије,  са  својом  оштром планиском климом,  снежним зимама, кишовитим јесенима и сувим љетима, је суров и сиромашан, али еколоски  здрав крај, у коме се  становништво брзо увећавало. Ипак, тешки животни услови и скучени животни простор,  терали су многе његове становнике  на исељавање „ трбухом за крухом“.

Исељавање  почиње у  првој половини 18-ог века и траје све до данашњих дана. Први Самарџићи који напуштају Кривошије одлазе у Билећу и Љубиње, а касније не само појединци већ и читаве породице се селе још даље на запад, све до Сиња, Книна, Велике Кладуше и Цазина.

У то време, интересантна је потпуна незаинтересованост  ових исељеника за Боку.  Правац исељавања  су  били Херцеговина и друга  планинска подручја , подручја која подсећају на завичај. Тек са завршетком другог светског рата, највећи број Самарџића се исељава у Боку.

Потомци већине ових исељеника никада нису заборавили своје поријекло,али велика удаљеност, ратови ,слабе саобраћајне везе, па и материјалне могућности дуго времена су одлагале посјету исељених Самарџића дједовини. И тако све  до 1973године, када су  баш потомци Самарџића исељених у време Другог кривошијског устанка, око 1882г у Невесиње, Зовин до и  село Џинову махалу  започели идеју окупљања. Те године, пре свега захваљујући идеји и жељи, Митра Радованова Самарџића из Зовиног дола и села Џинова махала дошло је  до првог сусрета у Драгаљу. Идеја се реализовала након упознавања  Митра И Љуба Петрова у Тивту .  Према жељи Самарџића из Џинове махале, првобитна  идеја била је да се Самарџичи из Драгаља сретну и упознају са својим родјацима  у Зовином долу, на Бргату, где су се доселили њихови преци. Љубо је радо прихватио ову идеју ,али је рекао да по Божјем реду, први сусрет мора бити у Драгаљу. Митар је то прихватио,  под условом да се сусрет  организује  у наредних 15 дана. Да би састанак успешно био одржан, Љубо је у  организационе припреме укључио са драгаљске стране Стева Маркова и И Милана Бошкова (Божидарева),а Митар са њихове стране Сава Томова.

Тако је први сусрет, односно први мали сабор Самарџића, одржан 18 јула 1973-ће године. у Драгаљу, коме је присуствовало  преко 30 Самарџића из Драгаља и преко 20 Самарџића  из Џинове махале, а медју њима и Обрад Мићов Самарџић, који је касније написао књигу о Самарџићима.

Сусрет  се одржао под хладовином багремова, уз разговор пјесму,  црногорско коло и наравно добро припремљену трпезу. Могло би се рећи да је ово  заправо био сусрет Дамјанових потомака ( једне гране Самарџића ) и потомака Дамјановог сина Вука, од кога потиче огранак Вулецовића. Наравно, било је ту још и других Самарџића који не припадају грани Дамјановића. Обзиром на ову блискост у поријеклу, уз помоћ  присутних старијих  људи и њихових сећања,  убрзо су Самарџићи из Џинове махала сазнали,  где су се налазиле куће њихових прадједова и који су од драгаљских Вулецовича њихови ближи родјаци.

Овај скуп је  на све присутне оставио диван и трајан утисак и одмах је договорено да се  узвратни  сусрет одржи што пре у Зовином долу, у Невесињу.Тако је  већ после 15 дана одржан скуп у Зовином долу, на Бргату где су први исељеници из Драгаља засновали насеље. На овом сусрету су се нашли готово сви они, који су били присутни на сусрету у Драгаљу, али и још један број Самарџића из Невесиња и других крајева.  Ту смо сазнали да  су  први досељеници Самарџића из Кривошија  убрзо изградили куће у Џиновој махали и створили породице, да су им услови ишли на руку, јер су дошли на далеко плодније земљиште, преко кога теку двије речице, окруженог шумом. Уз богату понуду јела и пића , уз песму и весеље, сусрет је на све оставио незабораван утисак.

На крају сусрета уз поздраве, договорено је  је да се наредне године у Драгаљу поново окупе и саборују Самарџићи из Драгаља и Џинове махале. Ипак, из  објективних али  и других разлога , до овога сусрета није дошло.

Пролазиле су године, али Самарџићи нису ништа предузимали да се идеја окупљања и соборовања оствари. Тек крајем осамдесетих година прошлог вијека, група Самарџића из Београда прави прве кораке у остваривању ове идеје. Састанци су се одржавали  кафани „Крагујевац „ на Зеленом венцу, чије  је шеф био Раде Самарџић.  Ту је у јесен 1990-те године, формиран и Организациони одбор. За првог председника одбора постављен је  пуковник Милорад Самарџић, а за  чланове одбора одредјени су Данило Томов, Милан Бошков, Дука Дјордјин, Будимир Савин, Пајо и Раде Самарџић

На првом састанку Организационог одбора договорено је, да се у Београду организује скупштина Самарџића, а сваки члан одбора добио је конкретно задужење  да би се у складу са договореним дневним редом , скупштина успешно одржала.

Дневни ред је био следећи:

    1 -  избор радног председништва и записничара

    2 -  поздравни говор председника Организационог одбора

    3 -  излагање академика Радована Васова Самарџића “ Братство Самарџића-   

           племе горштака“

    4 -  припрема првог Сабора Самарџића и формирање  удружења

    5 – предлози за избор органа удружења

    6 – припрема предлога статута удружења

    7 – разно

Планирано је да се скупштина одржи почетком идуће године и да се на скупштину позову и представници Самарџића из других крајева Црне горе, из Херцеговине, Војводине  и других крајева старе Југославије.

Писац ових редова имао је задатак да разговара са академиком  Радованом Самарџићем и пренесе му жељу организатора да он као историчар, на скупштини  говори о братству Самарџића. Када сам га обавестио о  раду организационог одбора и дневном реду скупштине, нашалио се и рекао: „Што ти је то пало на памет, да окупљаш сиромахе. Добро знаш да медју Самарџићима на овим просторима нема милионера“.  „ Није све у парама“ одговорио сам, „ имају они многе праве људске квалитете и све се више афирмишу у јавном животу”.

Он је на ово , сада већ озбиљним тоном наставио ,” да иако сиромаси, познати су као изузетно храбри људи, прави јунаци .Доказали су то у бројним  борбама са Турцима, Аустроугарском, (посебно у Кривошијском устанку 1869године), у  Херцеговачком устанку, у Првом и Другом светском рату. Највећа вредност којој су увек тежили била је слобода. Кроз тешку средњовековну историју, живећи у суровим планинским подручјима, заиста  су били сиромаси, али слободни сиромаси. Самарџићи су током векова успевали  да  тешким радом као земљорадници  и сточари  прехрањују многобројне чланове својих породица  и захваљујући  оваквој њиховој  животној борбености  и марљивости,  настало је бројно   братство, познато по непрестаним селидбама. У селидбама од Кривошија према Херцеговини и даље на запад у Босну и Хрватску,  у циљу опстанка неки су морали примити муслиманску и католичку веру. Самарџиће красе  скромност и поштење, али и дуге најлепше људске врлине. Самарџиће краси  мудрост.  Готова да медју нама нема онога,  ко није цуо за „Кривошијску школу “  ,како су је називали становници околних места,  алудирајучи  управо на ту мудрост и довитљивост  у борби за бољи живот у Аустроугарској крајем 19-ог века.

На крају да закључим: Самарџићи су се и  борили и селили. Њих краси храброст, мудрост И изнад свега немерљива љубав према слободи”.

Академик Радован Самарџић је прихватио позив да говори  на Скупштини и одредио тему  “Братство Самарџића –племе горштака”. План је био да се Скупштина одржи 17-ог маја 1991г, али је због одсуства председника организационог одбора и заузетости  академика била одложена.  Нови термин било је тешко наћи, пре свега због распада старе Југославије.

Тек неколико година касније, тачније 7-ог августа 1997г , творац удружења Самарџића Љубо Петров из Тивта, заједно са Здравком Мирковим из Невесиња је организовао Први сабор Самарџића  у Драгаљу. Председник организационог одбора сабора био  је Љубо Петров, његов заменик Здравко Мирков, а у Организациони одбор су били укључени и Самарџићи из других  крајева : Милан Бошков ( Божидаров) из Београда, Бошко Гаврилов,  Милорад Мирков из Новог Сада, и Љубо Васов из Тивта. На сабору је потом изабран и надзорни одбор  и усвојен статут удружења. Због  неких недостатака у статуту, Љубо Петров, као председник ми је наложио  да се у Београду 1998г  организује ванредни Сабор, како би се извршиле измене у статуту, изабрао савет и формирале секције. У организациони одбор тада су још укључени: Здравко Мирков, Жарко Ћетков , Данило Томов, Јово Вељков  и Саша Жарков.

Ванредни сабор је одржан 18-ог априла 1998г. Уз усвајање измена статута донета је одлука о избору чланова савета, формирању секција и изабрано руководство београдске секције.

Тиме су се и формално стекли услови за успешан и неометан рад удружења. Након овог првог сабора, одржано је још 5 сабора. 9 августа Ове године у Драгаљу ће бити  одржан 7.  по реду Сабор Самарџића


Боград , 08.07.2014                                                       

Милан ( Божидарев ) Самарџић